UTICAJ NESLAVENSKIH BALKANSKIH JEZIKA NA GOVOR I NARODNU POEZIJU GORE

    

Abstract. Goranski govor po mnogim strukturnim osobinama pripada balkanskom jezičkom savezu. Pojedine osobine su u ovaj govor ušle kao rezultat jezičkih i etničkih mješavina u jugoistočnom dijelu Balkanskog poluostrva. Na formiranje Balkanskog jezičkog saveza naročito su utjecali romanski jezici, kao i turski i grčki jezik. Balkanski jezici pokazuju mnogo paralelnih osobina u fonetici, morfologiji, sintaksi i leksici.

Key words: Gora, goranski govor, Balkanski jezički savez, onomastika, turski jezik, albanski jezik, grčki jezik, arumunski jezik.

UVOD

Proučavanje tenutnog stanja govora Gore upućuje nas na istorijske procese i društvena kretanja koja su uzrokovala promjene u mnogim jezicima na Balkanskom poluostrvu. Na teritoriji Balkana je još od antike bilo pomijeranja stanovništva, čime su stvarani uslovi za jezičke kontakte i interferencije. Na formiranje Balkanskog jezičkog saveza naročito su utjecali romanski jezici, kao i turski i grčki jezik.

Balkanski jezici pokazuju mnogo paralelnih osobina u fonetici, morfologiji, sintaksi i leksici. Zbog stalnog kretanja stanovništva, goranski govor je bio izložen uticajima gotovo svih balkanskih jezika. Mnogi su Gorani, zbog potreba stočarenja i trgovine, istovremeno koristili po nekoliko jezika. Pored svog jezika, mnogi su muškarci govorili i turski, albanski, aromunski i grčki jezik što je rezultiralo time da u govoru Gore susrećemo puno pozajmljenica iz ovih jezika. 

Evidentan je niz i kalkova preuzetih iz balkanskih jezika, čime se po svojoj „dubinskoj strukturi“ govor Gore približava neslavenskim balkanskim jezicima, prije svega onim koji imaju romansku osnovu. Balkanističke strukturne promjene u goranskom govoru i okolnim slavenskim govorima nastale su, najvjerovatnije, slavizacijom dijela romanskog stanovništva, možda djelimično i Albanaca, prije XIV vijeka.[1]

Mnogobrojnost kalkova u balkanskim jezicima svjedoči o veoma intenzivnom odnosu između njih i potvrđuje ispravnost stanovišta koje, pri objašnjavanju fonoloških i gramatičkih pojava u njima, daje značajno mjesto međujezičkom kontaktu u balkanskoj sredini. Nije rijedak slučaj da se riječi i, pogotovo, frazeološki izrazi date unutrašnje forme sreću u svim jezicima (ili u više jezika) balkanske sredine.[2]

1.      Kontakt sa albanskim jezikom

Kontakti goranskog govora sa albanskim jezikom su viševjekovni. Uticaj albanskog jezika na jezik Gore nije dovoljno proučen, kao što nije proučen ni obrnuti proces. Normalno je da su ti  uticaji veći u mjestima koja se nalaze na rubnim dijelovima prema albanskim naseljima. Posebno jak uticaj albanskog jezika prisutan je u dijelu Gore koji se skoro jedan vijek nalazi pod albanskom administracijom i gdje su češći međusobni kontakti i  porodične.

U kosovskom dijelu Gore pozajmljenica iz albanskog jezika u leksici  ima veoma malo, ali je uticaj u fonetici, sintaksi i frazeologiji znatniji, što može biti predmet posebnog istraživanja.

U goranskom govoru u upotrebi je nekoliko riječi iz albanskog jezika: besa („zadata riječ“), nusa („nevjesta“) kənać ( < kënaq – „zadovoljiti“), baljoš („pjegav čovjek“), bojdžakesto („boje krvi“), čupa („ovca bez rogova“), grika („uvala“), ljaljo („otac“ Kru Ši Gl[3]) i još poneka riječ.

Prema albanskom modelu nastali  su pojedini frazeološki kalkovi u goranskom govoru: na glava ot devet godine = „në krye të nëntë vjetëve“, nemalje ljep duša da vrtet = „nuk kishin bukë të mbanin shpirtin“, nemaj strah = „mos ki frikë“, usta/ruka da ti cəfte = „të lumë goja/dorë“, besa da vrzeme.

U narodnoj poeziji kosovskog dijela Gore uticaj albanskog jezika je neznatan. U upotrebi je tek nekoliko leksema:

„Zimbiljo nuse ubava“ (Hasani, 43)[4],  / „će vrzeme, Omer, tvrda besa“ (Hasani, 162).

U zbirkama pjesama i narodnih priča koje je Nazif Dokle[5] sakupljao u albanskom dijelu Gore, a koje su nastale  nakon uvođenja albanske uprave,  uticaj je izraženiji:

„Dalj filore, naša dejko, tetvječare / tetvječare, naša dejko, elj unike?!“(Dokle, 299)

„Naša država lirija ni dala“ (Dokle, 440),  /„Ja som roja, more, ot planina“ ( Dokle, 446);

I ja gi sakam muškarci da mi bidet vendosur (alb. „odlučan“) Ore, Ama krahasim (alb. „u poređenju“) so drugete Ore, a me kuptuješ? (alb. „shvataš“), Veljet se prmirsualo (alb. „ popravilo“) Ore, Mije ot Šišteec i Borje pondruše (alb. „drugačije“) zborime Za, Mu pišaf se dejka negova ide po loši putoj  (Dokle, Priče).

Primjeri ukazuju na prilagođavanje albanskih riječi morfološkom sistemu goranskog govora. U glagolu kuptuješ ( alb. < kuptoj – „razumijeti“, „svatiti“ ) nastavak -uješ je goranski nastavak za 2. lice jednine prezenta, u glagolu prmirsualo (alb. < përmirsoj -“popraviti”, “poboljšati“) nastavak -ualo je nastavak glagolskog priloga radnog za srednji rod, dok je u riječi pondruše (alb. < ndryshe – „drukčije“) -po prefiks za komparativ priloga. Sličnih primjera ima mnogo, jer se albanski jezik koristi u komunikaciji izvan porodice i  u svim državnim institucijama.

I u manjem broju toponima primijetan je uticaj albanskog jezika:           

Árber Or, Bériša Di, Gurél'-češma, Gúrel', Džónoec Re, Đinóf-potok Kru, Gúra Zl, Kíša, Píšec Bo, Kíša, Vau Dámes Oč.

2.      Kontakt sa turskim jezikom

Turski jezik je izvršio snažan uticaj kako na leksiku tako i na strukturu goranskog govora. U fondu riječi koje označavamo terminom turcizmi nalazi se i veliki broj riječi arapskog i persijskog porijekla. U periodu dugom oko pet vijekova turski jezik je imao  dominantno mjesto i bio jezik  sa posebnim prestižom na čitavom Balkanskom poluostrvu. Posebno su muškarci u Gori koristilili turski jezik, jer je on bio sredstvo komunikaciranja na širem prostoru. Muškarci u Gori su do kasno, čak mnogo decenija nakon raspada Otomanske imperije, upotrebljavali mnoge sekvence (izraze, izreke, poslovice) na turskom jeziku  a potom ih prevodili na svoj maternji lokalni govor. Time su, pored ostalog, pokazivali i svoju pripadnost višem, aristokratskom sloju.

Turcizmi su se najbolje održali u narodnom stvaralaštvu Gore, jer pjesma i priča najbolje čuvaju „jezički ambijent“ u kojem su  nastajale.

Od knjiga  pjesama najviše turcizama sadrži  zbirka Haruna Hasanija, dok su zbirke Nazifa Dokle sa manje turcizama, jer je u njima mnogo više „ženskih pjesama“, a poznato je da je govor muškaraca bio bogatiji tuđim riječima:

„Ne je ljuta zmija, mila nane, tok' je karasevda':
sevdinite oči, mila nane, stambolske fildžani,
sevdinite kosme – fidan od bosiljok,
sevdinoto čelo – altan ajmalija.“ (Hasani, 89).

Knjiga pripovjedaka Ramadana Redžeplarija sadrži daleko najveći broj turcizama, jer je zapisivač poznavalac turskog jezika, pa je mnoge priče „zapisivao“ po sjećanju ili od osoba koje su govorile paralelno oba jezika:

„Imaf jen Goranin, ošof na gurbrt, bljizu, vo Prizren. Otvorif jena ašćinica, praif češiti jemeci: grah, čorba, dolma, piljaf, jahnija, musaka, eljbasan tava, sutljijaš, kazanbidi, maljebije, halve i... Dućan imaf, ama rabota nemaf.“ (Redžeplari, Čekmedže)

Iz turskog jezika  su preuzeti tvorbeni nastavci -ja, -džija, -lak/lok/lək, -əz, -aš. Međutim, ovi nastavci se upotrebljavaju i u građenju pojedinih riječi  koje nisu turskog porijekla. Tako su nastavkom -džija formirane domaće riječi: koljepkádžija, grozjádžija goljémdžija („palac“), mljekádžija, prsténdžija,  svirládžija, lóvdžija, strujádžija („inkasant“) i dr.

Sufiks -sa je zastupljen samo u glagolima grčkog porijela, dok su sufiksi -isa i -osa preko glagola sa grčkom osnovom prešli i na primjere sa turskom osnovom. Tako imamo veliki broj ovih glagola koji su u upotrebi u govoru Gore i narodnoj poeziji Gore:

Ázdisa, bítisa, artérisa, bəktisa, bástisa, béndisa, denétisa, dokúndisa, kandérisa, kəskándisa, davrándisa, kəzdisa, kándisa, kúrdisa, záptisa, bázdisa, kurtálisa, rahátlisa, sájdisa, səklétisa, šáštisa, šíštisa,  siktérisa, čátisa, újdisa, se táptisa, siktírisa, défetisa, bójosa, bátisa, útisa i dr.

Međutim, sufiksom -osa formiraju su i pojedine domaće riječi: kŕvjosa, cŕvjosa, jádosa, zídosa, gnjídosa, hŕđosa.

U Gori je veliki broj toponima u kojima se javljaju turcizmi:

Ađiín-kajnak, Crnó-dere, Čárdak, Čátma, Čučiná-češma, Kájnaci, Séir Br, Káršija Rap Org, Téferič Krs, Bo, Suó-dere, Vákaf Kru, Ávlija Le, Še^hová-češma Ml, Nizamská-češma, Turskí-put Rad, Askerskó-dere, Fúrna, Júruka, Juručke-gróbišća, Kapí-češma, Kadínica, Kadín-kamen, Kúla, Kurtóica, Mrámor, Túl'be Re, Vákof Vr, Káldrma, Kəšla, Terdziín-kamen  Bo,  Fíšek Za.

3.      Kontakt sa grčkim jezikom

Kontakti goranskog govora sa grčkim jezikom su specifični. Sve do raspada Otomanske imperije mnogi stočari iz Gore su tokom zimskih mjeseci svoja stada gonili u Solun, Janjinu i druga mjesta u Grčkoj. Osim toga mnogi Gorani su imali svoje zanatske radnje u mnogim grčkim gradovima: Solunu, Kavali, Janjini i dr. Tako je u Brodu nastala kovanica násolun što označava gurbet, pečalbu.

Znatan broj glagola sa nastavkom -sa je  grčkog porijekla:

Prókopsa („uspjeti u životu“) stása („stići“, „sazreti“), párosa („ostavi“, napusti“), píkosa, zapíkosa („ primijetiti“), prépsa („ličiti“), máđosa („očarati“), vápsa/vápca („obojiti“, „ofarbati“, (h)árosa ( „opčiniti“), vítosa („slomiti vrat“), ógrejsa („nagaziti na loše“), pŕsa („žuriti“), árniša („odložiti“), déksa („trpjeti“, „podnositi“), bolájeći (< spolaj, „daj Bože“, „Inšalah“).

Mnoge imenske riječi, neke direktno a neke preko turskog jezika, ušle su u govor Gore i u narodnu poeziju Gore  iz grčkog jezika:

    Pálav („glup“, „bezuman“), pálanca („veliki kantar“), prófirka („pride uz jelo“, „poslastica“), félija („komad“,, „odrezak“), šájka („ekser“), štírka („jalova ovca“), pízma („mržnja“), kókalo („kost“), dŕman („rijetko rešeto“), pljít („nepečena cigla“), dímije, eféndija.

Veoma karakteristične partikule prisutne u govorima Gore i u narodnoj poeziji Gore  more/ore, mori/ori kao i kontrahovani oblici bre/be usvojene su iz grčkog jezika. Paralelno se koristi i partikula diko. Sve ove partikule javljaju se i u narodnom usmenom pjesništvu. I veoma frekfrentan uzvik aro („nesrećo“) preuzet  je iz grčkog jezika. 

„So kogo bilo, mori nane, koj go mađosa, / nanice, koj go arosa. (Hasani, 412),

„rezilj će te napraj, Fato be ćerko, pa će te parosa“ (Hasani, 188),

Pojedini toponim upućuju na kontakte sa grčkim jezikom:

Gŕko^jec Le, Grčkó-trlo Ši, Gramatníko^jec, Gŕkinica Gl, Grčké-rupe Re, Mávra, Strátorje.

4.      Kontakt sa romanskim jezicima

Kontakti sa romanskim jezicima, posebno sa arumunskim jezikom, su potvrđeni u strukturi goranskog govora, odnosno u fonetici, morfologiji i sintaksi. Međutim, nije zanemarljiv ni uticaj arumunskog jezika na leksiku, a značajno prisustvo je potvrđeno i u toponimiji i patronimiji. Slično je stanje i u narodnoj poeziji Gore.

Za određivanje supstrata i superstrata u goranskom govoru od značaja bi bila analiza stočarske, zemljoradničke i botaničke leksike sa uočavanjem slavensakog i neslavenskog u ovom jezičkom sloju. Tu je uticaj arumunskog jezika i najviše prisutan, pošto se oko Gore nalaze pastirske oblasti pretežno vlaškog tipa: Galičica, Bistra, Korab i Šar-Planina.

Lekseme koje donosimo su samo manji dio za koje smatramo da imaju arumunsko porijeklo: 

Káprulja/kápurlja („drvo za krov“, „letva“), pórta („kapija“), mándža („jelo“), drósulj („slina“), mŕsulj („slina“), drópulj („ zapuštenik“), dáda („majka“), džúndžulje („derište“), báte („otac“), skút („naručje“), pálavra („priča“, „galama“), đínđer („vrsta trave“), ćáfulj („frizura“), čúnga („čvoruga“), čékulj („vrh“), čópur („izvor“, „vodopad“), kúp („gomila“), kókor („kosa“, „frizura“), túmba („brdo“), čúčulj („gomila“), rúlek („beba“), báč („starješina bačila“), fíčor („pomoćnik bača“), árgač („dio bačila gdje leži stoka“), bárdžav („uprljan“) i dr.

„So meke kruše gađaje / Belo mi krpče bardžaje,“ (Dokle, 243)

„so muški rulek v' narače“ (Hasani, 258).

I toponimi u nastavku su samo manji dio nedovoljno istraženog romanskog (arumunskog) nasljeđa na prostou Gore:

Váaška, Vlaškí-potok, Vlaške-ljívade, Đúrđejca, Páraspor Vr, Vla(h)ínica, Berova vodénica Bo, Strátorje Zl Gl Kru, Mávra Zl  Br, Róša Br Zl, Kózmina, Bárbula, Túmba  Kru, Víljan Vr Dr, Románice, Radúnica Lju,  Gol'ém-argač, Rádika Re, Bogdánica  Rad, Pléote, Lúcino Di, Páraspor Rap, Vláni-sad,  Bógdiče, Júlica  Cr, Vráca Re, Kórije, Lóticka, Dršófora, Ševrótine Org, Drbúloec, Lámbur Za, Štédim, Šarbánica, Kacúljica Br, Grdóv-dof  Pa, Maráčalas Or,  Dérmula  Ko, Šúla  Oč, Prípuzen  Krs,  Árgač, Páraspur Ši. Zatim, imena mnogih naselja u Gori imaju romanske korijene: Órgosta, Drágaš, Krákošta, Órćuša, Pákiša, Šíšteec, Óčikle.

ZAKLJUČAK

Mnogobrojnost riječi i kalkova koji se istovremeno javljaju u većini balkanskih jezika svjedoči o veoma intenzivnom odnosu između njih i potvrđuje ispravnost stanovišta koje, pri objašnjavanju fonoloških i gramatičkih pojava u njima, daje značajno mjesto međujezičkom kontaktu u balkanskoj sredini. Nije rijedak slučaj da se riječi i, pogotovo, frazeološki izrazi date unutrašnje forme sreću u svim jezicima (ili u više jezika) balkanske sredine.[6]

U ovakvim slučajevima nije lako odrediti koji je jezik poslužio kao izvor pozajmljivanja, mada je nesumnjivo da su grčki, i kasnije turski jezik ostavili najviše tragova u modeliranju balkanske leksike. Što se tiče govora Gore i narodne poezije Gore  treba istaći veliki uticaj turskog, grčkog, arumunskog i albanskog jezika, jer su to jezici sa kojima se najčešće dolazilo u kontakt. Mnoge riječi, a posebno kalkovi preuzeti iz ovih jezika, predstavljaju bukvalni prijevod.

LITERATURA

1.      Doklje, Nazif, Goranski narodni pesni, Patria, Skopje, 2000.

2. Dokle, Nazif, Iz goranske narodne proze, Alem, Prizren, 2003.

3.      Hasani, Harun, Goranske narodne pesme, Jedinstvo, Priština, 1987.

4.      Koneski, Blaže,  Istorija makedonskog jezika, Prosveta – Kočo Racin, Beograd, 1966.

5.      Mladenović, Radivoje, Govor šarplaninske župe Gora, SANU, Beograd, 2001.

6. Redžeplari, Ramadan, Čekmedže, Alem, Prizren, 2005.

---

[1]  Radivoje Mladenović,  Govor šarplaninske župe Gora, SANU, Beograd, 2001. str. 539.

[2]   Blaže Koneski,  Istorija makedonskog jezika, Prosveta – Kočo Racin, Beograd, 1966. str. 182-183.

[3] Skraćenice za naselja Gore: Ba ... Baćka, Br ... Brod, Vr ... Vraništa, Gl ... Globočica, Di ... Dikance, Dr ... Dragaš, ZP ... Zljipotok, Krs ... Krstec, Kru ... Kruševo, Ku ... Kukaljane, Le ... Lještane, Lju ... Ljubošta, Ml ... Mljike, Or ... Orčuša, Rad ... Radeša, Rap ... Rapča, Re ... Resteljica, Bo ...Borje, Ore... Orešek, Org.. Orgosta, Za... Zapod, Je...Jelovjane, Ur... Urvič, Pa...Pakiša.

[4]  Harun Hasani, Goranske narodne pesme, Jedinstvo, Priština, 1987.

[5]  Назиф Докле,  Горански народни песни, Патриа, Скопjе, 2000.

[6]  Blaže Koneski,  Istorija makedonskog jezika, Prosveta – Kočo Racin, Beograd, 1966. str. 182-183.

JEDAN IZOLIRANI BALKANSKI GOVOR

(Sociolingvistički pristup govoru Gore)

Apstrakt:  U  radu  se  govori  o  jednom  izoliranom  govoru  na  Šar-planini,  na  tromeđi Kosova,  Albanije  i  Makedonije.  Riječ  je  o  goranskom  govoru  koji  se  razvijao  pod  posebnim historijskim i lingvističkim  okolnostima,  zbog čega  je veoma  interesantan za proučavanje teorije jezičkih kontakata, kao i teorije razvoja jezika u tuđem jezičkom okruženju. U njemu su sačuvani mnogi  arhaizmi  i rijetke  jezičke konstrukcije  (što je  odlika  jezika  u izolaciji),  koje  su  u  ostalim slavenskim  jezicima  odavno  izašle  iz  upotrebe  ili  su  njihova  daleka  jezička  prošlost.  Pojedini jezički  oblici,  likovi  i  forme,  koji  su  se  u  govoru  Gore  održali  u  okamenjenom  obliku, predstavljaju  lingvističke  raritete  na  cjelokupnom južnoslavenskom  prostoru.  Međutim,  zbog čestih i intenzivnih kontakata sa jezicima interakcijskog okruženja, u ovaj govor su kroz historiju ulazile mnoge importacije iz nesrodnih balkanskih jezika.

Ključne  riječi:  govor Gore,  sociolingvistika,  diglosija,  bilingvizam, interferencija,  'ženski jezik', Balkanski jezički savez

1.  Uvod

Gora  je  planinska  oblast  koja  se  nalazi  u  jugozapadnom  dijelu  Balkana,  na  tromeđi Kosova,  Makedonije  i  Albanije.  Reljef  Gore  je  izrazito  brdsko-planinski  a  većina  naselja  se nalazi  na nadmorskoj visini između 1000 i 1500 metara, što  je  uticalo  da  govor  Gore  u  dužem historijskom periodu  ostane izvan procesa kojim su bili zahvaćeni  drugi  južnoslavenski  govori  u bližem i daljem okruženju. Direktan uticaj na govor Gore imao je njen interlingvalni položaj, kao i  polilingvalna  naobrazba većeg  dijela  muškog  stanovništva,  a  nakon  propasti  Osmanskog carstva,  i  lociranje govora  Gore  na tri lingvistički različita lokaliteta: na  Kosovu, u Albaniji i  u Makedoniji. Zbog  geografskih  i  drugih  okolnosti,  Gora  je  u  prošlosti  mnogo  više  bila  upućena  na komunikaciju  sa  zapadnomakedonskim  zaleđem  (Tetovo,  Gostivar,  Debar).  Do  kasno,  čak  i nakon propasti Otomanske imperije, mnogi stočari iz Gore su tokom zimskih mjeseci svoja stada tjerali  na  ispašu  u  Ovče  polje,  Solun,  Janjinu  i druga  mjesta  u  Makedonij i  i  Grčkoj.  Također, mnogi  su  Gorani  držali  svoje  zanatske  radnje  (dućane)  po  gradovima  u  Makedonij,  Grčkoj, Bugarskoj,  Albaniji  i  Turskoj:  Istanbulu,  Sofiji,  Skoplju,  Solunu,  Kavali,  Draču,  Elbasanu  i drugim gradovima. Na ovaj način stvarani su uslovi za jezičke kontakte i interferencije. Sve je to ostavilo velike tragove na cjelokupnu kulturu, a naročito je uticalo na govor i narodno (usmeno) stvaralaštvo Gore. Balkanskim  narodima  je  svojstveno  da  žive  u  međusobnim  kontaktima  i  da  govore  i razumiju  po  više  susjednih  jezika.  Isto  tako  trude  se  da,  koliko  je  to  moguće,  govore  i upotrebljavaju prestižni državni jezik u zavisnosti od države koja je vladala u datom historijskom trenutku  (Osmansko  carstvo,  Jugoslavija,  Albanija).  Zato  svako  proučavanje  govora  Gore  sa sociolingvističkog  aspekta  zahtijeva  kako  dijahronijski  tako  i  sinhronijski  pristup  i  analizu. Historijske okolnosti u Gori i oko nje su bile takve da je često dolazilo do različitih međujezičkih interferencija, što je uticalo da aktuelno stanje bude dosta složeno i kompleksno. Gora je  okružena slavenskim i neslavenskim jezičkim teritorijama (Opolje, Ljuma, Reka, Polog).  Stanovnici Gore, prije svega muškarci, bili su u stalnom pokretu tako da su dolazili u česte  kontakte  i  sa  jezicima  koji  se  nisu  govorili  u  neposrednom  okruženju.  Međutim,  žene  i djeca  su  doskora  ostajali  u  Gori,  čime  su  doprinosili  da  se  u  govoru  održe  i  sačuvaju  mnogi jezički arhaizmi u konzerviranom obliku. To je uticalo da je u govoru žena prisutan daleko manji broj  tuđih  riječi, oblika i fraza.  Iz ugla sociologije i sociolingvistike  može  se  govoriti o  rodnoj varijaciji (raslojavanju) govora Gore s obzirom na pol govornika, te postojanju dvaju naporednih jezičkih  tipova  –  „muškog“ i „ženskog“.  Inače, razlike u jezičkom ponašanju  žena i muškaraca prisutne su i u fonološkom, morfološkom i leksičkom sistemu.

2.  Historijske okolnosti i jezičke interferencije

Do propasti Otomanske imperije 1912. godine Gora je bila geografska i duhovna  cjelina, a nakon toga se našla na  mjestu gdje se uspostavljala  državna  granica između Albanije i Srbije. Londonskim mirom kojim je izvršena podjela teritorija, potvrĐena Bukureštanskim dogovorom 1913. godine, devet goranskih sela pripalo je Albaniji. Konačna podjela je uslijedila marta 1923. godine  kada  je  definitivno  uspostavljena  granica  izmeĐu  Albanije  i  Kraljevine  SHS.  Ovom podjelom  najveći  dio  Gore  pripao  je  Kraljevini Jugoslaviji  (21  selo),  a  manji  dio  Albaniji  (9 sela). Kasnije su, poslije Drugog svjetskog rata, dva sela (Urvič i Jelovjane) pripala Makedoniji, kojoj i geografski pripadaju. Na Balkanu je svaki etnos koristio svoj jezik (dijalekat), ali kako bi što lakše komunicirao sa susjedima, a pritom sačuvao svoj jezik, primao je neke osobenosti iz jezika susjednog etnosa. Na  taj  način  je  nastao  Balkanski  jezički  savez  sa  dosta  sličnom  gramatičkom  strukturom  u balkanskim  jezicima,  sa  meĐujezičkom  inteferencijom  na  gramatičkom  i  leksičkom  planu  i bilingvizmom i polilingvizmom kod govornika susjednih balkanskih govora. (Usikova, 2007: 7) Gora  je  najbolji  primjer  balkanskih  jezičkih  prožimanja  i  interferencija.  Tokom  turske uprave državni i najprestižniji je bio turski jezik. Poslije Prvog svjetkog rata u kosovskom dijelu Gore,  kao  i  kod  goranske  subgrupe  u  Makedoniji  (Urvič  i  Jelovjane),  srpski  jezik  postaje zvanični  državni  jezik.  Po  završetku  Drugog  svjetskog  rata  srpskohrvatski  je  zvanični  državni jezik  u  kosovskom  dijelu  Gore,  dok  je  u  Urviču  i  Jelovjanu  državni  jezik  makedonski.  U albanskom dijelu  Gore je od 1923.  godine do danas albanski zvanični državni jezik. Sve je to ostavilo vidne tragove na ukupnu goransku leksiku, pa je ovo na lingvističkom planu najbogatije jezičko područje.  U kosovskom dijelu goranski govor se u posljednjih sto godina  razvijao pod uticajem standardnog srpskog/srpskohrvatskog  jezika,  koji je u ovom periodu bio jezik  na kome se odvijao obrazovni sistem i cjelokupna administracija. Sve je ovo uticalo na stvaranje različitih relacija izmeĐu govora Gore i pomenutih jezika. U kosovskom dijelu Gore u odnosu na neke jezike (srpski/srpskohrvatski/bosanski) on ima poziciju diglosije, dok u albanskom dijelu Gore, u odnosu na državni i administrativni jezik (albanski), ima  poziciju  „kasnog  bilingvizma“,  jer  učenje  albanskog  jezika  počinje  tek  od  šeste-sedme godine, tj. polaskom djece u školu.

2.1. Jezičko stanje u albanskom dijelu Gore

U  albanskom  dijelu  Gore  gotovo  jedan  vijek  egzistira  posebno  interesantna  jezička realnost.  Naime,  tamo  je  albanski  jezik  prisutan  u  administraciji,  školstvu  i  cjelokupnom društvenom životu, dok  se  goranski („naški“)  koristi samo u verbalnoj formi i  služi  za privatnu komunikaciju.  To  je  navelo  Shefqeta  Hoxhu  da zaključi  da  se  u „bilingvnoj  zoni  Gore  govori albanski jezik i jedan slavenski dijalekt sa nejasno određenim statusom, koji se može približiti makedonskom, odnosno bugarskom“  (Hoxha, 2007: 149). Međutim, istina je sasvim drugačija. Bilingvizam je ovdje nastao kao rezultat specifičnih okolnosti nastalih nakon 1923. godine, kada je  uspostavljena  sadašnja  politička  granica,  i  kada  je  ovaj  dio  Gore  potpao  pod  jurisdikciju albanske države, kada je albanski  jezik postao službeni i kada su otvorene škole na ovom jeziku. Prije toga je rijetko ko znao govoriti albanski jezik. O tome najbolje svjedoči kazivanje IlijazaŠahinija iz Borja, učenika prve generacije škole u Borju otvorene 1928. godine: „Nismo znali niti jednu albansku riječ. Učitelj nas je učio albanski jezik isto kao što majka uči dijete koje  počinje govoriti. Najprije nas je učio kako se na albanskom imenuju dijelovi tijela. Uhvati uho i kaže ovo je  uho,  a  onda  ovo  je  nos,  ovo  su  usta,  ovo  su  oči  i  tako  redom.  I  pored  toga  što  je  dobro poznavao  slavenski, nikada  nam  nije  govorio  slavenski.  Tako  smo,  iz  dana  u  dan,  učili  novi jezik“ (Dokle, E., 2010).

Nakon  odlaska  Otomanske  imperije  sa  ovih  prostora,  te  promjena  koje  su  se  dogodile tokom  balkanskih  ratova  i  Prvog  svjetskog  rata,  u  ovom  dijelu  Gore  otvorene  su  škole  na albanskom  jeziku  –  u  Šištejecu  (1924),  Zapodu  (1927),  Borju  (1928),  a  kasnije  i  u  ostalim selima.  To je uticalo na govor i  pismo  u albanskom dijelu Gore.  Ipak je  goranski govor u  ovom dijelu Gore sačuvan u svim selima, mada je pretrpio promjene kako u leksici tako i u strukturi. Jedino je selo Orčikle na granici da izgubi svoj dosadašnji jezik i potpuno se albanizira. I danas se u  ovom  dijelu Gore u  privatnoj komunikaciji  upotrebljava  isključivo goranski govor,  dok se u  pisanoj formi koristi  albansko pismo.  Dakle, tamo je albanski alfabet zamijenio arebicu koja je bila jedino pismo u toku viševjekovnog osmanskog perioda. Stanje jezika i pisma goranskog  govora  u  Albaniji  najbolje  ilustruje  dio  iz  Dnevnika  Sejdije  Dokle  iz  Borja  (u rukopisu), koji je vodio od 1949-1969. godine: …  Ja orejeçi, dojde M. H.  i mi veli: „Hoxhinci gi dignaha svi.” I ja zastana volloj. Ilezoh na Rit. Oni na Studenec. Povno muzhi, zhene, deca. Gi praqaje. A insan na svako qushe i gumena gledaje. Kuqa ga zatvorile pulici. Stoke sve vo nëtra. Tërnale svi. Tri  koni naredile angerija da im noset postela. I ka tërnale, Bajramica ne moglla da hodi, poshto je na dve dushe ta ga ostajle. I tija ne vo kuqa svua, toko vo Abdula kryetara. A drugiti svi  gi zele: Mustavinica, Simba  i Ajsha, dejçiqa Bajramove Hanka i Hata,  i Xulfinica  na  dve  dushe.  I  dete  Xhemil  i  Hafiz  Mustavin.  Svi  se  beret,  11  dushe.  Svi  shto  bile  zhellale. Tolko billo teshko. I gi ispratile vo Shishtejec. I doshle Abdil  Munishi i Ferit Myrtazani i Bajramici i dale kluçoj da ide vo kuqa druga na ragjane. (Iz Dnevnika Sejdije Doklea, 8.4.1949) I danas se goranski govori od svih u kući, na ulici, dok se albanski, čije  učenje započinje polaskom  djece  u  školu,  upotrebljava  isključivo  u  tom  ambijentu,  u  odnosima  sa  lokalnim vlastima  ili  u  kontaktu  sa  prolaznicima  Albancima  (Dokle,  2009:  97).  Obzirom  da  učenje

albanskog jezika počinje u ranom djetinjstvu, još u predškolskom uzrastu, javljaju se promjene u govoru  i  strukturi  maternjeg  jezika.  Evidentan  je  niz  kalkova  preuzetih  iz  albanskog  jezika,  a promjene se javljaju na leksičkom, morfološkom i sintaksičkom planu.  Ipak, goranski govor u Albaniji pokazuje ogromnu žilavost i opstaje u veoma teškim uslovima zahvaljujući izoliranosti i kompaktnosti u kojoj živi zajednica,  kao i ljudima koji  svoj govor doživljavaju kao historijsku  i kulturološku baštinu.

Naročito  su  žene  i  djeca  u  albanskom  dijelu  Gore  sačuvali  svoj  govor  u  izvornom, okamenjenom  obliku,  jer  se,  poslije  raspada  Otomanske  imperije  (1912),  našao  izvan  uticaja standardnih formi slavenskih jezika. Albanski jezik, koji 20-tih godina XX vijeka postaje jedini jezik  u  administraciji  i  školstvu,  nije  mogao  uticati  na  sve  segmente  goranskog  govora,  pošto pripadaju  različitim  jezičkim grupama.  Osim  toga,  goranski  govor  se  mogao  održati  jedino  u ruralnoj sredini i  u posebnim  životnim  uslovima  koji su vladali u albanskom dijelu Gore  (slaba komunikacija,  udaljenost od centara, potpuna  zatvorenost).  U tom  dijelu Gore  skoro  jedan vijek egzistira  poseban vid „kolektivnog“ i „kasnog“ bilingvizma. Ovdje se drugi jezik, albanski, ne usvaja  nego  njegovo  učenje  započinje  tek  od  6-7.  godine  života,  odnosno  polaskom  djece  u školu.  Goranski  govor  je  i  dalje,  tokom  čitavog  života,  prvi  jezik  i  osnovno  sredstvo komunikacije u krugu porodice, na ulici i u cjelokupnom privatnom opštenju ljudi ove oblasti. Zadatak budućih istraživača je da sa  terena  ekscerpiraju karakteristike bilingvizma albanskoga dijela Gore i tamošnjih govora, te meĐusobnu interferenciju, odnosno majorizaciju.

2.2. Govor Urviča i Jelovjana (Makedonija)

Na  istočnoj  strani  Šar-planine,  iznad  Tetova  i  Pologa  nalaze  se  goranska  sela  Urvič  i Jelovjane. Oba sela su na nadmorskoj visini iznad hiljadu metara  –  Urvič na 1120 a Jelovjane na 1200 metara. Većinu stanovnika ovih sela čine doseljenici iz Gore. To je poznato i većini žitelja pomenutih sela, koji rado ističu kako su njihovi preci nekada doseljeni iz Gore, odnosno iz Borja, Restelice, Broda, Kukaljana, Kruševa i drugih sela sa one strane planine. Na to upućuju i mnogi toponimi i patronimi zajednički ili identični sa onima iz staroga zavičaja. Jedna velika mahala u Urviču, u znak sjećanja na mjesto porijekla, zove se Borjane.

Prema zvaničnim podacima sa zadnjeg popisa stanovništva u Republici Makedoniji (2002) Urvič  je  imao  756  stanovnika  a  Jelovjane  599  stanovnika.  Na  popisu  se  u  oba  naselja  većina stanovnika nacionalno deklarisala kao Turci (1.179), dok manji dio kao Albanci (153). Međutim, nastava u školama se izvodi isključivo na makedonskom jeziku. Govor  goranskih  sela  na  makedonskoj  strani,  Urviču  i  Jelovjanu,  dobro  je  sačuvan  i  ne razlikuje  se  od  govora  ostatka  Gore.  Primijetan  je  uticaj  standardnog  makedonskog  jezika  u leksici i gramatici, što je i očekivano, jer se zadnjih sedamdeset godina kompletna administracija i obrazovni sistem odvijaju na ovom jeziku. U govoru Urviča i Jelovjana dobro se čuvaju glasovi h  i  nj  u gotovo svim pozicijama, što nije slučaj sa okolnim makedonsskim govorima. Glas  h  bi mogao  biti  očuvan  pod  uticajem  govora  Borja  i  Broda,  sela  iz  kojih  je  doseljen  značajan  dio žitelja  ove  subgrupe,  dok  bi  čuvanje  nj  moglo  biti  podstaknuto  govorom  drugih  sela  Gore  u kojima se nj dosljedno čuva u svim pozicijama (Šišteec, dološka sela).

Međutim, folklor, običaji i nošnja u ovoj goranskoj subgrupi su, zbog slabih i nedovoljnih kontakata  sa  starim  krajem,  doživjeli  značajne  promjene  i  modifikacije.  U  mnogim  sferama života i kulture primijetan je znatan uticaj okolnih albanskih sela i Pologa u cjelini.

3.  Aktuelno stanje u govoru Gore

I pored  velikih  promjena koje su  se  desile u Gori u  zadnjih sto godina  (brojne migracije, izolacije, česte promjene granica i  država, sistema,  vlasti i sl.) danas u svim dijelovima Gore,  na Kosovu,  u  Albaniji  i  Makedoniji,  djeca  usvajaju  goranski  govor  u  prirodnom  okruženju,  u prirodnim situacijama od roĐenja nadalje. Prvi jezik koji čovjek u svome životu kao dijete usvaja u djetetovom jezičkom razvoju naziva se maternji  jezik  (mother tongue). Jezik kojim se majka (i okolina)  obraća  djetetu  ima  posebna  obilježja:  česta  su  ponavljanja,  rečenična  strukutura  je pojednostavljena. Ni jedan drugi jezik  dijete više neće učiti na način na koji ga majka ili bliski odrasli uče, zato što su neka od obilježja maternjeg jezika vezana uz njegova razvojna, i ne samo jezička, svojstva. Stanovnici  Gore  svoj  maternji  jezik  nazivaju  našinski/našenski/naški/našečki  čime  prave distinkciju  u  odnosu  na  druge,  njima  nematernje  jezike,  koje  u  kasnijoj  fazi  života  nauče  i koriste. Za razliku od  usvajanja, jezici se  uče  svjesno, uglavnom na posebnim tečajevima ili u školi, različitim metodama i s različitim uspjehom. To se obično dogaĐa kad su djeca nešto veća i kad su bar donekle naučila svoj maternji jezik. I  pored  raznih  uticaja  kojima  je  izložen,  goranski  govor  je  i  dalje  u  živoj  upotrebi  u  svim dijelovima  Gore.  Promjene  u  kontaktima  sa  drugim  jezicima  evidentne  su  u  svakodnevnom govoru,  dok  je  narodno  stvaralaštvo  odoljelo  gotovo  svim  uticajima  sa  strane.  Najbogatiji  i najčistiji goranski govor čuva se u narodnom usmenom stvaralaštvu.

3.1. Fonetski sistem goranskog govora

Goranski govor se po nekim fonetskim  osobinama razlikuje od svih okolnih dijalekata i na srpskoj  i  na  makedonskoj  strani,  jer  se  razvijao  pod  snažnim  uticajem  neslavenskih  jezika  – turskog, arapskog, aromunskog i albanskog. Najveći  broj  današnjih  slavenskih  jezika  je  završio  utvrĐivanje historijskih  gramatičkih raznih transformacije staroslavenskoga (opšteslavenskoga) vokalskog sistema, te imaju vlastitu

fotografiju  vokalskoga  stanja.  U  govoru  Gore  su  još  prisutni  recidivi  staroslavenskoga (opšteslavenskoga) vokalskog sistema (poluglasi, diftonzi, vokalno l i r, i dr). Konsonantski  sistem  goranskog  govora  razvijao  se  pod  snažnim  uticajem  neslavenskih jezika  –  turskog,  arapskog,  aromunskog  i  albanskog.  Dio  fonema  javlja  se  s  različitim alofonskim  varijacijama,  a  uočava  se  i  fonološka  neutralizacija.  Unutar  goranskog  govora uočljive  su  razlike  u  pogledu  distribucije  konsonanata,  tako  da  su  u  pojedinim  govornim tipovima pojedine foneme gotovo nestale, dok su u drugim stabilne.

3.2. Morfološki sistem

U  govoru  Gore  došlo  je  do  smanjenja  broja  padežnih  oblika  što  je  rezultiralo,  uz  ostale morfološke  i  tvorbene  karakteristike,  pojavom  brojnih  morfostilema.  Takvo  egzistiranje deklinacije proizvodi vrlo markirane lingvostileme. Postojanje  člana  u postpoziciji je značajna odlika goranskog govora. Aromunski jezik, koji je snažno uticao na stanje u goranskom govoru, odvaja se od drugih romanskih jezka po tome što se u njemu član, umjesto ispred imenske riječi, dodaje kao jedan oblik sufiksa, na kraju imenske riječi, pa se kroz deklinacije mijenja zajedno sa takvom imenskom riječi. Slično stanje srećemo i u govoru Gore, u kojem dolazi do deklinacija članovanih imenskih riječi, što je osobina gotovo nezabilježena  u  okolnim  slavenskim  jezicima.  Oblici  tipa  petlavogo,  petlatogo,  petlanogo; petlavomu,  petlatomu,  petlanomu  su  veoma  arhaični  i  poznati  su  u  malom  broju  balkanskih slavenskih  govora.  Stanje  slično  goranskom  Koneski  bilježi  u  govoru  Boboštice  kod  Korče. Sličnu pojavu poznaju i neki govori Pomaka na Rodopima.

U  konjugaciji  nisu  potvrĐeni  oblici  infinitiva,  glagolskog  priloga  prošlog  i  futura  II. Gubitak  infinitiva  i  njegova  zamjena  opisnom  konjuktivnom  konstrukcijom  da  +  prezent  ili prezentom, likvidacija slavenskog futura kao i prisustvo analitičkog perfekta su, pored ostalih, odlike po kojima se govor Gore svrstava u kategoriju jezika sa visokim stepenom balkanizacije.

3.3. Leksika

Na  leksičkom  planu  Govor  Gore  predstavlja  nedovoljno  istraženo  područje,  kako  po pitanju porijekla leksike tako i prema njenoj emocionalno-stilskoj funkciji i upotrebi.  Goranski govor je sačuvao mnoge arhaizme i okamenjene slavenske lekseme. MeĐutim, do njega su doprle i  mnoge  riječi  iz  susjednih  neslavenskih  jezika,  a  ne  rijetko  i  posrednim  putem,  i  iz  dosta udaljenih i nesrodnih jezika. To je bogatilo govor Gore i govornicima pružalo široke mogućnosti za  stilski  odabir  i  nijansiranje  izraza.  Zato  govor  Gore  predstavlja  zaseban  i  izrazito  bogat leksički areal.

Glavninu  leksike  govora  Gore,  uglavnom,  čine  riječi  slavenskog  porijekla  uz  prisustvo velikog  broja  pozajmica  iz  turskog  jezika,  ali  i  iz  drugih  jezika  iz  bližeg  i  daljeg  okruženja. Govor  Gore  karakteriše  čuvanje  i  upotreba  arhaične  leksike,  ali  i  sposobnost  stvaranja  i korištenja  raznih  mogućnosti  u  derivaciji  novih  riječi  na  osnovu  postojećeg  i  raspoloživog jezičkog materijala.

U  govoru  Gore  prisutan  je  odreĐen  broj  leksema  čije  je  porijeklo  teško  utvrditi.  Neke lekseme  prisutne  u  govoru  Gore  nemaju  ekvivalenata  u  drugim  jezicima  ili  drugim  jezičkim arealima.  Za  drugu  grupu  leksema  korijene  treba  tražiti  u  balkanskim  jezicima  (grčkom, aromunskom, albanskom i dr.), a možda i u „tajnim jezicima“ korištenim od različitih grupa na jednom širem prostoru (majstorski jezici, boškački jezik i sl.). U  uslovima  očekivane,  dobro  poznate  riječi  nailazimo  na  tuĐu  riječ  koja  je  ne  samo funkcionalnija nego i impresivnija ili ekspresivnija. Često se tako postiže i formira sociostatus govornika (turska riječ), društvena funkcija ili profesija (albanski,  srpski, makedonski jezik), ili izražava  izvorno  emocionalno  raspoloženje  tradicionalno  evidentno  u  narodu  (domaća  riječ, modelirana riječ, aromunska riječ) itd.

3.4. „Ženski“ i „muški“ govor

U mnogim radovima iz sociolingvistike i srodnih disciplina dokazano je  da postoje razlike u konverzaciji muškaraca i žena vezane za izgovor, intonaciju, melodiju, boju glasa (žene imaju mekši glas od muškaraca), zatim za sintaksičku organizaciju i sl.  Ustanovljeno je da na svakom jezičkom  nivou  ima  razlika.  Istraživački  rezultati  upućuju  na  dva  osnovna  tumačenja.  Prema jednome,  riječ  je  o  jeziku  žene  (women's  language),  a  prema  drugome,  riječ  je  o  nekoj  vrsti ženskog dijalekta  (genderlect) u okviru datoga jezika. U oba slučaja naglašavaju se razlike a ne sličnosti među polovima vezane za jezik. U  prvom slučaju govori  se  o potpuno drugom jeziku, dok se u drugom priznaje samo djelimično odstupanje od "norme" muškog govorenja. Sa sociolingvističkog aspekta može se govoriti o  polnom variranju (raslojavanju) govora Gore i  postojanju  dvaju naporednih jezičkih  tipova–  „muškog“ i „ženskog“.    Polno raslojavanje istražuju  sociologija,  psihologija,  ženske  studije  (gender  studies),  antropologija.  Na  izvjestan način  svi  ovi  varijeteti  jezika  preklapaju  se  u  diskursu,  prije  svega  kao  individualni  i  grupni

stilovi  ili  kao  njihovi  elementi,  tako  da  ih  lingvostilistička  analiza  nužno  mora  promatrati  u međusobnim odnosima (Katnić-Bakaršić, 2000: 25). Na  leksičkom  planu  u  „ženskom“  govoru  Gore  funkcionira  daleko  manji  broj  tuđica (pozajmica),  kao  i  oblika  i  fraza  importiranih  iz  drugih  nesrodnih  jezika.  Veoma  frekventan uzvik  diko  (hej, more, šta kažeš) karakterističan je  samo  za govor  žene.  Jezičko ponašanje  žene je  uslovljeno  i  njenim  socijalnim  statusom  u  okviru  zajednice.  U  tradicionalnom  goranskom društvu  se  mlade  osobe,  djevojke  i  mlade  žene  (mlaneste/maneste),  obezličuju.  Tako  žena udajom  gotovo  gubi  svoje  lično  ime  dato  roĐenjem,  a  prihvata  ime  po  mužu  (Osmanica, Omerica, Rasimica) kao lično ime. Muškarci  u  Gori  su  do  kasno,  čak  mnogo  decenija  nakon  raspada  Otomanske  imperije, koristili  mnoge  sekvence  (izraze,  izreke,  poslovice)  na  turskom  jeziku  a  zatim  ih  prevodili  na svoj lokalni govor. Na taj način su iskazivali prestiž ali i posebno poštovanje  prema državnom jeziku. Pored toga htjeli su, na neki način, pokazati svoju pripadnost višem, aristokratskom sloju. Žene u konverzaciji ne koriste pozdrave iz orijentalnih jezika (arapskog, turskog),  kao i  rijetke pozdrave  iz  albanskog  jezika,  koji  se  redovno  javljaju  samo  u  govoru  muškaraca:  Ožgeladan! Ožbolduk! Školađere! Bašasaolsun! Mehraba! Afijetola! Ugurala! Selam alejćum! Puna mbar! Mar pač!  (Izgovor većine pozdrava adaptiran je goranskom govoru).

4.  Jezik i politika

Gora se nalazi na mjestu gdje se završava jedna i započinje druga zona  južnoslavenskih jezika. Osim toga, u neposrenoj blizini Gore su u prošlosti, ali i sada, živjele zajednice čiji jezici pripadaju  različitim  neslavenskim  grupama  (albanski,  grčki,  aromunski,  turski  jezik)  i  koji  su snažno  uticali  kako  na  leksiku  tako  i  na  strukturu  govora  Gore.  To  su  mnogi  lingvisti  i  drugi istraživači  koristili  kako  bi  dokazali  kako  goranski  govor  po  svojim  dijalekatskim  osobinama upravo  pripada  njihovom  jeziku.  To  je,  kao  po  nekom  automatizmu,  značilo  da  su  Gorani „njihovi“, odnosno da pripadaju „njima“ ili da su dio „njihovog“ naroda. Goranski  govor  su  do  sada  proučavali  srpski,  bugarski,  makedonski  i  albanski  lingvisti. Među lingvistima i drugim naučnicima postoje različita mišljenja o ovom govoru koja najčešće zavise  od  nacionalne  pripadnosti  istraživača.  Međutim,  bilo  je  autora  koji  su  goranski  govor

tretirali kao čisto lingvističko, a ne političko pitanje, te koji su autoritativno sačuvali svoj naučni dignitet.

Bugarski  istraživač  Vasil  K'nčov,  govoreći  o  jeziku  stanovnika  Gore,  navodi  da  im  je govor mnogo čist i da ima sve odlike debarskog bugarskog narječja (K'nčov, 1900: 319-320).  K' nčov zaključuje da je na osnovu jezika stanovništvo Gore bugarsko a ne srpsko  jer u njihovom

jeziku  „nema  srpskih  padeža,  a  prisutan  je  i  član  u  punoj  čistoti.“  Jordan  Ivanov  definiše vokalski sistem i leksiku: „Vokalni sistem je kao u skopskoj Blatiji i Karšijaku. Rječnik je isto takav“  (Ivanov,  1925).  Na  kraju  zaključuje  da  „Gorani-Torbeši  kući  govore  bugarski  jezik.”  I Stefan  Milanov  ima  slično  mišljenje:  „U  okolini  Prizrena  treba  da  se  istakne  nalik  na  čisto bugarski  elemenat  u  planinskoj  oblasti  Gora,  gdje  sam  napravio  moje  zapise  1916.  godine.“ (Mladenov, 1979).

A. M. Seliščev goranski govor u dijalekatskoj karti smješta u sjeverozapadne makedonske govore.  Inače, Seliščev je dobro uočio sudbinu nazalnih vokala, poluglasnika, nekih glagolskih nastavaka,  prozodijski  sistem.  Na  više  mjesta  Seliščev  odreĐuje  pripadnost  goranskog  govora zapadnomakedonskom narečju, i još bliže pološkim govorima: „I u dalekoj prošlosti i u kasnije vrijeme ti govori su se nalazili u bliskoj meĐusobnoj vezi. Njima su se primicali i govori iza  Šarplanine,  u  Prizrenskoj  Gori“  (Seliščev, 1929).  Goranski  govor  je,  zaključuje  Seliščev,  najbližigovorima  Gornjeg  Pologa.  Uticaj  albanskog  jezika  izrazit  je,  tvrdi  Seliščev,  zbog  zajedničke religije.

Ivan  Stepanovič  Jastrebov  je  pisao  o  odlikama  goranskog  govora.  On  saopštava  opšte ocjene o goranskom govoru: „Stanovnici gore svih pomenutih sela Gorske župe govore čistim srpskim jezikom; osobito su žene njihne sačuvale taj jezik u njegovoj prvobitnoj čistoći. Muški već mešaju u govoru turske ili bugarske izraze; ovo je stoga, što se oni skitaju po Rumeliji svake godine  po  nekoliko  meseci,  gde  prodaju  salep  i  bozu...  Od  skora  su  počeli  više  se  privikavati turskom jeziku, jer im je potreban u vojsci. Ali ipak oni ne mogu ostaviti svoj jezik, jer  im žene drugog jezika ne znaju“ (Jastrebov, 1879).

I Jovan Cvijić se na početku prošloga vijeka bavio pitanjem jezika stanovnika Gore i došao do zaključka da sada skoro „svi Arbanasi u Gori govore srpski, samo mešaju mnoge arbanaške, turske i bugarske reči, poslednje poglavito zato što svake godine provedu po nekoliko meseci u pečalbu u Rumeliji. Ovi mladi poturčenjaci sebe zovu Torbešima“ (Cvijić, 1911).

Milisav  Lutovac  zaključuje  da  je  „goranski  govor   po  rečniku  vrlo  sličan  srpskom  u Sredskoj  župi.  Međutim,  po  drugim  jezičkim  osobinama  on  drži  sredinu  između  govora  i  na jednoj i na drugoj strani Šar-planine“ (Lutovac, 1955).

Akademik  Pavle  Ivić,  koji  se  ubraja  u  najznačajnije  srpske  dijalektologe,  smatra  da  je goranski govor sa izrazitim nesrpskim osobinama. On je  u knjizi  o  srpskohrvatskim  dijalektima zapisao: „Najzad, muslimansko slovensko stanovništvo u Prizrenskoj Gori govori dijalektom čija je  zapadnomakedonska  podloga  očigledna“  (Ivić,  1991).  I  u  dijalektološkoj  karti  štokavskog narečja Ivić je područje Gore izostavio čime ga je svrstao u zapadnomakedonske govore.

Prvoslav  Radić  također  goranski  govor  ubraja  u  makedonske  govore,  pošto  odrednicu Harun Hasani, Goranske narodne pesme, ubraja u makedonske izvore. On smatra da „goranski govor  ima  znatan  broj  relevantnih  jezičkih  crta  koje  ga  povezuju  sa  makedonskim  jezičkim zaleđem“ (Radić, 2004: 135-145).

Radivoje  Mladenović  je  radio  doktorsku  disertaciju  na  temu  goranskog  govora.  On goranski određuje „kao prelazni, mešavinski makedonsko-srpski govor“. Proučavajući goranski govor došao je do zaključka da se „na osnovu aktuelnog jezičkog stanja ne može govoriti kao makedonskom  ili  srpskom  govoru,  već  se  on  može  definisati  kao  tip  prelaznog  govora, mešovitog govora, koji je, verovatno, nastao u bilingvnoj sredini, na graničnom području dvaju jezika  –  srpskog  i  makedonskog.“  Na  drugom  mjestu  Mladenvić  tvrdi  da  je  „goranski  govor većinom  svojih  osobina  rubni  zapadnomakedonski  govor  sa  tipičnim  perifernim  arhaizmima  i infiltracijom pojedinih srpskih crta“ (Mladenović, 2001: 540).

Božidar Vidoeski je objavio više radova o jeziku stanovnika Gore. Prvi njegov rad – Govor

na  pološkite  sela  Urvič  i  Jelovjane  –  odnosi  se  na  goranski  govor  u  iseljeničkim  goranskim

selima  Urviču  i  Jelovjanu.  Osim  toga  objavio   je  još  nekoliko  radova,  meĐu  kojima  su najznačajniji  Fonološkiot  sistem  na  seloto  Mlike,  kao  i  najpotpuniji  i  najpouzdaniji   rad  ovog autora,  Goranskiot  govor.  U  ovom  radu  razmatra  fonologiju,  prozodiju,  imensku  fleksiju, glagolsku  fleksiju,  leksiku.  Vidoeski  je  i  u  drugim  radovima  pisao  o  goranskom  govoru.  On goranski govor definiše kao „torbeški govor,  sosema  periferen“. Na drugom mjestu je zaključio da:  „Vo  oblasta  Gora,  na  zapadnata  strana  od  Šar-planina,  ima  pogolemo  govorno  šarenilo“ (Vidoeski, 1993).

Alija  Džogović  je  pisao  o  goranskom  govoru  kao  specifičnom  dijalekatskom  tipu.  On napominje da „nijedan lingvist, koji drži do svojeg naučnog renomea, neće reći da je govor Gore i Župe srpski, niti makedonski, niti bosanski. Reći će da je to jedan specifičan govor, govor jedne specifične lingvogeografske izoglose. Ne postoji neka posebnost koja ovaj govor približava samo jednom  od  pomenutih  jezika.  Objektivno  gledano  odnos  ovoga  govora  prema  govorima štokavskog dijalekta je približno isti  –  kako u njegovoj  historijskoj dijahroniji tako i u njegovoj sinhroniji. Međutim, narod Gore i Župe opredijelio se za formulu nacionalna zajednica a ne za formulu  etnička  grupa.  Svojom  voljom,  i  izbornim  pravom,  opredijelio  se  za  nacionalno  ime Bošnjak, a u ovom kontekstu i za bošnjački jezički standard – bosanski jezik“ (Džogović, 2003). Džogović, također, smatra da goranski govorni tip sa ekavskim narječjem povezuje ekavski refleks staroga glasa jata, kao i izvjesna progresivnija leksika. Međutim, ovaj se govor može, u širem  smislu,  još  više  približiti  dijalektološkoj  karti  bosanskog  jezika,  jer  im  je  zajednička etnička  kulturna  komponenta,  usmena  i  pisana  tradicija,  historijska  komponenta  zajedničkog života naroda od kraja 14. vijeka do danas, kompletan antroponimski sistem, vjerska kultura i vjerska leksika te izrazito frekventna orijentalna leksika (Džogović, 2003).

I  Dževad  Jahić  smatra  da  govor  Gorana  „zauzima  posebno  mjesto  među  dijalektima bosanskoga  jezika,  jer  je  on  najisturenija  jugoistočna  tačka  toga  jezika“.  Jahić  ističe  da  ovaj govor ima dosta osobina formiranih pod uticajem makedonskog jezika, ali i osobina  nastalih u kontaktu sa dijalektima albanskog jezika (Jahić, 2000: 39).

5.  Zaključak

Gora je zaseban dijalektološki  areal  interesantan za proučavanje teorije jezičkih kontakata, kao i  teorije  razvoja jezika u  tuđoj  jezičkoj  sredini.  Govor Gore je vjekovima  ostao  u izolaciji i imao  periferni  položaj  i  „zamrznuto  stanje“,  ali  se  nakon  historijskih  promjena  koje  su  se  u posljednjih sto godina  desile na  Balkanu,  našao u  potpuno  novoj  i izmijenjenoj  situaciji.  Danasgovor  Gore  može  biti  dobar  izvor  podataka  za  proučavanje  diglosije,  bilingvizma,  jezičkih interferencija, kao i za druga lingvistička i sociolingvistička istraživanja.

Među brojnim istraživačima i lingvistima još uvijek postoji niz nesuglasja kad je u pitanju

govor  Gore,  njegovo  porijeklo  i  autorizacija.  Neophodno  je  da  budući  istraživači definitivno objasne  tvrdnju bosanskih lingvista da je to najistočniji bosanski  govor, srbijanskih lingvista da je to najjužniji srpski  govor, te makedonskih lingvista da je to najsjeverozapadniji makedonski govor, ako komparativnom i kontrastivnom analizom empirijskoga karaktera istraže ove tvrdnje i na terenu afirmiraju ili negiraju njihove vjerodostojnosti.

BIBLIOGRAFIJA:

1.  Bernstein, B. (1979). Jezik i društvene klase. Beograd: BIGZ, XX vek.

1.  Cvijić, J. (1911). Antropogeografski i etnografski spisi, Knjiga 4, Tom I. Beograd.

2.  Dokle,  N.  (2009).  Bogomilizmi  dhe  etnogjeneza  e  torbeshëve  të  Gorës  së  Kukësit.

Tiranë.

3.  Dokle, E. (2010). Borje dhe Borjanet – Monografi. Prizren.

4.  Džogović, A. (2003). Jedan interesntan dokumenat sa popisa stanovništva 1579. godine u

Gori. Prizren: Takvim.

5.  Eckert, P. & McConnell-Ginet, S. (2003). Language and Gender. Cambridge: CUP.

6.  Hoxha, Sh. (2007). Shqiptari Sinan Pashë Topojani. Tiranë.

7.  Иванов,  Й.  (1925),  Българско-албанска  етничка  граница.  София:  Македонски

преглед, год. I, књ. 4.

8.  Ivić, P. (1991). Izabrani ogledi I- III. Niš.

9.  Jahić, Dž. (2000). Gramatika bosanskoga jezika. Zenica: Dom štampe.

10.  Jastrebov, I. St. (1970). Podatci za istoriju srpske crkve. Beograd: Državna štamparija.

11. Katnić-Bakaršić, M. (2000). Stilistika. Sarajevo: NUK.

12.  Кънчов, В. (1900/1970). Избрани произведения, Том 2. София.

13.  Koneski, B. (1966). Istorija makedonskog jezika. Beograd-Skopje: Prosveta-Kočo Racin.

14.  Lutovac, M. (1955). Gora i Opolje. Beograd: Srpski etnografski zbornik.

15.  Младенов, Ст. (1979). История на български език. София.

16.  Radić,  P.  (2004).  Glagolske  će-konstrukcije  u  govrima  Kosova  i  Metohije.  Beograd:

Južnosovenski filolog LX.

17. Селищев,  А.  М.  (1929).  Полог  и  его  болгарское  население:  Историческое,

етнографическое и диалектологические очерки северозападной Македонии. София.

18. Видоески, Б. (1998).  Диjалектите на македонскоиот јазик, том I-III. Скопје: МАНУ.

19.  Усикова, Р. (2007). Врски меѓу македонскиот јазик и други балкански јазици.

Семинар за македонски јазик. Охрид.

Dr. Sadik Idrizi

University of Prizren, Kosovo

ONE ISOLATED BALKAN SPEECH

(The sociolinguistic approach to Goran speech)

(Summary)

Viewed from a sociolinguistic perspective,  Gora is the best example of Balkans language interference. During the Turkish administration the state and most prestige language was Turkish language. After First World War in the Kosovo part of Gora as well as in the Goran subgroups  in Macedonia  (Urvič  and  Jelovjane),  Serbian  language  become  the  official  state  language.

Folowing the end of Second World War the Serbo-Croatian language became the official state language in the Kosovo part of Gora while Macedonian language became the official language in Urvič and Jelovjane. Since 1923. the Albanian language is the official language in the Albanian part of Gora.

This  article  elaborates  the  different  relations  between  Goran  speech  and  the  mentioned languages.  In  the  Kosovo  part  of  Gora  in  relation  to  some  of  the  languages  (Serbian/SerboCroatian/Bosniac) there is a position of diglossia, while in the Albanian part of Gora in relation to the state and the administrative language (Albanian) there is a position of “late bilingualism” because  the  learning  (teaching)  of  Albanian  language  begins  from  the  six-seven  years  of  age, when the children start school.

Key words: Goran speech, sociolinguistic, diglossia, bilingualism, interference,  Balkan linguistic

union, „women's language“